Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 866/2021
18.06.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Goran Stamenić advokat iz …, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava u Smederevu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Požarevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2621/19 od 16.10.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 18.06.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2621/19 od 16.10.2020. godine tako što se žalba tužene ODBIJA kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 221/18 od 04.04.2019. godine.
OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu, na ime troškova revizijskog postupka, isplati iznos od 45.184,00 dinara.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 221/18 od 04.04.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, za period počev od juna 2008. godine zaključno sa majem 2011. godine, isplati iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 161.076,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2621/19 od 16.10.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 221/18 od 04.04.2019. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu, na ime troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, za period počev od juna 2008. godine zaključno sa majem 2011. godine isplati iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 161.076,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka.
Vrhovni kasacioni sud o tužiočevoj reviziji nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredbe o posebnoj reviziji.
Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20 – u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene, u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Policijska uprava u Smederevu. U utuženom periodu, od juna 2008. godine zaključno sa majem 2011. godine, tužena mu nije isplaćivala troškove prevoza, a tužilac je imao prekovremeni rad, rad noću, kao i rad u dane državnih i verskih praznika. Gradski saobraćaj u Smederevu nije funkcionisao tako da je u svim vremenskim periodima tužilac mogao da koristi usluge javnog prevoza. Među strankama nije bilo sporno da prevoznici u Smederevu nisu naplaćivali karte za prevoz uniformisanim licima. Visina naknade troškova prevoza tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu, na relaciji Autobusko stajalište … – … Smederevo, utvrđena je veštačenjem.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev, dok je drugostepeni sud preinačio presudu i odbio tužbeni zahtev, jer tužilac kao zaposleni nije podnosio zahtev za priznanje troškova prevoza rukovodiocu organa, pa kako mu to pravo nije priznato pojedinačnim aktom tužene, to tužilac nema pravo na ovu naknadu.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda nije pravilno.
Tužilac je državni službenik, tako da se o njegovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje na osnovu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06… 99/10). Po članu 37. stav 1. ovog zakona državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Stavom 2. istog člana propisano je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07, prečišćen tekst), kojom je u članu 2. stav 1. tačka 1. propisano da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a članom 3. ove Uredbe propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i na osnovu člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Tužena je zato u obavezi da tužiocu naknadi troškove koje je imao za dolazak na rad i za odlazak sa rada. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa o tom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno i da li je protiv tog rešenja izjavljivana žalba, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su isti pravilno odmereni primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.
Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, zato ima pravo na troškove revizijskog postupka u skladu sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, u ukupnoj visini od 45.184,00 dinara i to za sastav reviziuje 19.200,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju iznos od 11.788,00 dinara, za sudsku taksu na odluku po reviziji 14.196,00 dinara, sve odmereno prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća sudija
Branislav Bosiljković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
Leave A Comment