Rev2 3166/2020 3.5.15.4.2; povreda radne obaveze; 3.5.12; naknada štete

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 3676/19 od 17.07.2020. godine,odbio je kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3329/15 od 12.02.2019. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i sedmom izreke presude (stav prvi izreke). Preinačio je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu osmom izreke presude, tako što je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav drugi izreke). Odbio je zahteve tužilje i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi (stav treći izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13 – US, 55/14,87/18 i 18/20) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je radni odnos kod tuženog zasnovala na neodređeno vreme na poslovima šefa knjigovodstva u organizacionoj jedinici Službe za pravne, ekonomske i finansijske poslove, na osnovu ugovora o radu od 31.12.2010. godine. Tužilja je zatim obavljala poslove rukovodioca ekonomsko finansijskih poslova, na osnovu Aneksa ugovora o radu od 22.05.2013. godine. Dana 30.09.2015. godine, tuženi je doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužilji, kojim je upozorena da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu, zbog učinjenih povreda radnih obaveza i to nesavesnog i nemarnog izvršavanja istih, predviđenih Posebnim kolektivnim ugovorom zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave, kao i ugovorom o radu od 31.12.2010. godine, u skladu sa zakonom. U obrazloženju upozorenja navedene su konkretne povrede radnih obaveza, razlozi i dokazi sa izjavama tužilje, koja potvrđuje svoje propuste i ostavljen je tužilji rok od 8 dana za izjašnjenje. Osporenim rešenjem od 24.11.2015. godine, tužilji je prestao radni odnos kod tuženog otkazom ugovora o radu, jer je svojom krivicom učinila povredu radnih obaveza i to nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza i drugih povreda radnih obaveza utvrđenih Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove, čiji je osnivač Republika Srbija i predviđenih i ugovorom o radu. U obrazloženju osporenog rešenja navedene su sve povrede radnih obaveza koje se tužilji stavljaju na teret i dokazi na osnovu kojih je tuženi utvrdio, kao i izjave tužilje date u postupku izjašnjenja na upozorenje.

Rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora od 03.07.2014. godine, tužilji je utvrđen godišnji odmor za 2014. godinu u trajanju od 30 radnih dana, s tim što se na zahtev tužilje određuje da će se isti koristiti u delovima, tako da je tužilja godišnji odmor u 2014. godini koristila u više delova, te je od 30 radnih dana iskoristila 23 radna dana godišnjeg odmora, dok je ostalo nekorišćenih 7 radnih dana godišnjeg odmora za 2014. godinu. Tuženi je doneo i rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2015. godinu u trajanju od 30 radnih dana, od kojih je tužilja iskoristila 17,5 radnih dana godišnjeg odmora, dok je za neiskorišćene dane godišnjeg odmora za 2015. godinu tuženi isplatio tužilji naknadu u iznosu od 61.232,88 dinara (tužba je podneta 29.12.2015. godine).

Prema obrazloženju pobijane drugostepene presude, tužilja je učinila dve od nekoliko opisanih povreda radnih obaveza, a koje se tiču kašnjenja u isplati računa za komunalne usluge i plaćanje računa za firmu „Tehnodent“, sa kojom u to vreme tuženi nije zaključio ugovor o pružanju usluga. Tužilja nije sporila da je ugovor o pružanju usluga, servisa i održavanja, koji je zaključen između tuženog i firme „Tehnodent“ prestao da važi 02.06.2015. godine, a da je suprotno tome 24.07.2015. godine tužilja predložila direktoru tuženog da se plati račun za usluge ovog preduzeća, iako te usluge, pa samim tim i račun, nisu imali pravni osnov, jer je ugovor prestao da važi. Tužilja je 24.07.2015. godine, dala izjavu koju je tuženi dostavio uz odgovor na tužbu, da je navedenog datuma donela na potpis direktorki račun navedene firme, da je direktorka pitala da li je ugovor važeći i da joj je tužilja pozitivno odgovorila, posle čega je proverom utvrđeno da je ugovor prestao da važi 02.06.2015. godine, što ni tužilja nije sporila. Tužilja je obavljala poslove rukovodioca ekonomsko finansijkih poslova i bila dužna između ostalog da vodi računa o tome da li je ugovor o pružanju ovih usluga i dalje bio na snazi, a to je mogla da uoči, jer je njena služba raspolagala sa tim ugovorom, s obzirom na to da su se usluge plaćale preko sektora čiji je rukovodilac upravo tužilja i to na osnovu navedenog ugovora, na koji način je tužilja učinila povredu radne obaveze, jer je po isteku važećeg ugovora izvršila isplatu firmi „Tehnodent“. Zatim, da je tužilja učinila i povredu radne obaveze u pogledu neblagovremenog plaćanja računa, jer je kao šef računovodstva, a potom i kao rukovodilac ekonomsko finansijskih poslova prema Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog iz 2014. godine, između ostalog obavljala i poslove organizacije i rukovođenja procesom rada u tom odeljenju, pa je bila odgovorna i za dokumentaciju i evidenciju o radu, učestvovala u izradi i primeni opštih akata o ekonomsko finansijskog oblasti, obezbeđivala dostupnost ekonomsko finansijskih poslova direktoru i organima tuženog. U pogledu povrede radne obaveza koja se odnosi na plaćanje računa tužilja je dala izjavu 16.07.2015. godine, u kojoj je izjavila da su računi za komunalni usluge plaćeni sa zakašnjenjem, odnosno posle proteka roka dospelosti i da je tužilja u svojoj izjavi navela, da nije sporno da neki računi za komunalne usluge nisu plaćeni u roku i da se radi o periodu od pet dana, ali da to nije odgovornost tužilje, već onoga ko vrši knjiženje, odnosno u konkretnom slučaju knjigovođe čiji je tužilja bila šef.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovorom o radu, da se obaveže tuženi da vrati tužilju na rad, da naknadi tužilji štetu u visini izgubljene zarade, uplati pripadajuće doprinose na traženi iznos izgubljene zarade, da isplati tužilji određene novčane iznose na ime uvećane zarade za prekovremeni rad i da uplati tužilji na ime naknade štete za neiskorišćeni odmor za 2014. godinu pripadajuće doprinose.

U sporu iz radnog odnosa, sud zakonitost rešenja ceni sa stanovišta pravilnosti primene materijalnog prava, povrede pravila postupka i činjeničnog stanja iz osporenog rešenja.

Osporeno rešenje o prestaku radnog odnosa tužilji otkazom ugovora o radu od 24.11.2015. godine, doneto je na osnovu odredbi člana 179. stav 2. tač. 1. i 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), kao i odredbe člana 111. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove, čiji je osnivač Republika Srbije, autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu je propisano da, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, a tačkom 5. istog stava ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

S obzirom da je utvrđeno da su tačne činjenice na kojima je zasnovano sporeno rešenje i da je isto doneto u skladu sa zakonom regulisanim postupkom, imajući u vidu da je donošenju sporenog rešenja prethodilo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u smislu člana 180. Zakona o radu i sporno rešenje doneto na osnovu odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. istog zakona, to su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu dovoljno je postojanje jednog otkaznog razloga, zbog čega nisu od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda navodi revizije, da tužilja nije učinila nijednu od pet povreda radnih obaveza koje su navedene kao razlog za otkaz, uključujući i dve za koje je drugostepeni sud, kao i prvostepeni sud utvrdio da su izvršene krivicom tužilje.

Nisu od uticaja na drugačiju odluku ovog suda navodi revizije kojima se ukazuje, da je tužilja jasno istakla tokom postupka da su serviseri kontaktirani pre isteka ugovora i došli da izvrše uslugu popravke, ali da zbog tehničkih problema, odložene popravke istog uređaja datum na računu označen kao datum kada su osposobili aparat, s tim da su uslugu izvršili u skladu sa važećim ugovorom (u odnosu na „Tehnodent“), s obzirom na utvrđenu činjenicu da je račun za obavljene radova firmi „Tehnodent“ plaćen 24.07.2015. godine, po isteku ugovora koji je tuženi imao sa istim do 02.06.2015. godine, kao i navodi da su računi za komunalne usluge plaćeni samo par dana posle dospeća i da za tu konkretnu vrstu troškova nisu bila doznačena sredstva, kao i navodi o prekovremenom radu.

Kako je odbijen tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja o prestaku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, pravilno je odbijen i tužbeni zahtev tužilje za vraćanje na rad kod tuženog, kao i naknadu štete na ime izgubljene zarade i uplatu traženih doprinosa na iznos izgubljene zarade.

S obzirom da se odbija kao neosnovana revizija tužilje, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu, već se tužilja kao revident upućuje na obrazloženje pobijane drugostepene presude, da se nepotrebno ne bi ponavljalo u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić