Rev2 2527/2021 3.19.1.25.1.4; posebna revizija; 3.5.12; naknada štete

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Biserke Živanović, Spomenke Zarić i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Jovan Vukčević, advokat iz …, protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1194/21 od 19.03.2021. godine, u sednici veća održanoj 28.10.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1194/21 od 19.03.2021. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1194/21 od 19.03.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1194/21 od 19.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1266/19 od 10.12.2020. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu, na ime razlike u visini isplaćene posebne penzije i plate koju bi tužilac ostvario u periodu od 01.04.2014. godine do 31.03.2019. godine, isplati određene novčane iznose sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa u spornom periodu do isplate, sve bliže određeno u stavu prvom izreke prvostepene presude, i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 192.575,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP), jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti potreba novog tumačenja prava.

Pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev za naknadu štete koju je tužilac pretrpeo, usled nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u visini razlike između isplaćene posebne penzije i plate koju bi tužilac ostvario da je radio, jer je poništeno rešenje kojim mu je prestao radni odnos sa pravom na posebnu penziju. Pitanje naknade štete zaposlenom predstavlja činjenično pitanje koje se rešava u svakom konkretnom slučaju, utvrđivanjem činjenica da li zaposleni trpi štetu koja je u uzročno posledičnoj vezi sa nezakonitim i nepravilnim radom tužene. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova nisu u suprotnosti sa tumačenjem prava i pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda u pogledu primene odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, koja je u konkretnom slučaju primenjena. Pored navedenog, tužena nije dokazala da u konkretnom slučaju postoji različita sudska praksa u identičnoj ili sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odnosno da se u konkretnom slučaju radi o odluci koja odstupa od sudske prakse.

Bez uticaja su na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji navodi tužene da je rešenjem od 19.03.2019. godine tužiocu radni odnos kod tužene prestao sa 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju, te da je žalba tužioca protiv tog rešenja odbijena rešenjem žalbene komisije Vlade RS od 01.12.2020. godine. Ovo zbog toga što se radi o dokazima čije izvođenje tužena nije predložila do okončanja glavne rasprave niti je učinila verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogla izneti odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave u smislu člana 372. stav 1. ZPP, pa činjenice koje bi se izvođenjem tih dokaza mogle utvrditi ne predstavljaju činjeničnu građu od značaja za primenu materijalnog prava u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. (član 403. st. 1.i 3.)

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 10.04.2019. godine. Na dan podnošenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu NBS, iznosio 117,9785 dinara. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 1.348.611,35 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost 11.430,99 evra. Prvostepena presuda doneta je 10.12.2020. godine, a drugostepena presuda doneta je 19.03.2021. godine.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija tužene nije dozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić