Rev2 2192/2015 tehnološki višak

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje J.M. iz A., čiji je punomoćnik M.M., advokat iz K., protiv tuženog PD K.M. AD iz A., čiji je punomoćnik A.B., advokat iz B., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2290/14 od 09.10.2014. godine, u sednici održanoj 28.01.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2290/14 od 09.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Aranđelovcu P1 2436/11 od 12.02.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za poništaj kao nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu tuženog br.03-3080 od 29.07.2011. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu br.01-2/1502 od 13.06.2006. godine, kao i da se naloži tuženom da tužilju vrati na rad na poslove radnik na obezbeđenju ili na neko drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati 273.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2290/14 od 09.10.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Aranđelovcu P1 2436/11 od 12.02.2014. godine.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima radnika obezbeđenja do 01.08.2011. godine kada joj je rešenjem tuženog od 29.07.2011. godine otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, jer je zbog ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog došlo do prestanka potrebe za poslom koji je tužilja obavljala. Tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova 21.04.2011. godine, kojim su u Sektoru ljudskih resursa – RJ obezbeđenje, u članu 3. pod tačkom 2. tačka 2.4. brisani poslovi – „radnik na obezbeđenju“. Predlog programa rešavanja viška zaposlenih donet je 23.06.2011. godine i dostavljen je na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kao i sindikalnoj organizacji tuženog. Sindikalna organizacija je 06.07.2011. godine izrazila neslaganje sa predlogom programa rešavanja viška zaposlenih, a Nacionalna služba za zapošljavanje 30.06.2011. godine, dostavila tuženom mišljenje i predlog mera za zapošljavanje viška zaposlenih kod tuženog u kome je navedeno da je dostavljeni predlog programa urađen uz punu saradnju i po smernicama nadležnih službi i stručnih lica Filijale, da kod tuženog ne postoji mogućnost da se zaposlenima koji su višak obezbedi ni jedno od prava utvrđenih u članovima 154-156 Zakona o radu. Program rešavanja viška zaposlenih tuženi je doneo 18.07.2011. godine kojim su utvrđeni razlozi prestanka potrebe za radom zaposlenih, kao i struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba i u članu 1. tačka 3.1. navedeno je da su poslovi koji su izmenama i dopunama Pravilnika brisani i za kojima je prestala potreba u Sektoru ljudskih resursa – RJ obezbeđenje, između ostalih i poslovi „radnik na obezbeđenju“. Poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja objekata tuženog, uporedo sa zaposlenima koji su bili u radnom odnosu kod tuženog, obavljala je i agencija koju je tuženi angažovao na osnovu Ugovora o pružanju bezbednosnih usluga, a koja je posle ukidanja poslova „radnik na obezbeđenju“, te poslove nastavljala da obavlja za tuženog angažovanjem svojih zaposlenih. Tuženi je tužilji isplatio otpremninu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužilji zakonito prestao radni odnos, te da nema pravo da se vrati na rad kod tuženog.

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi je u postupku utvrđenja viška zaposlenih, među kojima je i tužilja, postupio po pravilima iz članova 153- 160 Zakona o radu. Program rešavanja viška zaposlenih od 18.07.2011. godine, sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, zbog čega je poslodavac izvršio reorganizaciju određenih poslova i brisanje određenih poslova. Sprovođenje organizacionih i ekonomskih promena je samostalna oblast delovanja tuženog i sud ne može da se upušta u njegovu celishodnost i opravdanost, niti sud može da ceni celishodnost angažovanja drugih privrednih društava i agencija za obavljanje poslova koji ne spadaju u osnovnu delatnost poslodavca, kao što je slučaj i sa poslovima radnika obezbeđenja.

Poslodavac je doneo program rešavanja viška zaposlenih, zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, a predlog programa je dostavljen sindikatu poslodavca i nadležnoj organizaciji za zapošljavanje. Pravilnikom o sistematizaciji brisani su poslovi radnika obezbeđenja, jer je poslodavac i pre donošenja odluke o otkazu, kao i programa rešavanja viška zaposlenih, već angažovao agenciju za tu vrstu poslova. Tuženi nije bio u mogućnosti da preduzme mere za zapošljavanje tužioca premeštajem na druge poslove ili radom kod drugog poslodavca, prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom ili radom sa nepunim radnim vremenom. Obzirom da se poslovi radnika obezbeđenja ukidaju u potpunosti, poslodavac nije bio u obavezi da detaljnije razrađuje kriterijume u pogledu viška zaposlenih. Angažovanje agencije koja vrši poslove obezbeđenja po ugovoru o delu ili drugoj vrsti neimenovanih ugovora nije zabranjeno, jer je učinjeno u cilju smanjenja ukupnih troškova poslovanja. Kako je tužilji zakonito prestao radni odnos tuženi poslodavac nema obavezu da tužilju vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Zbog toga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.